0 светим моштима и реликвијама

Под св. моштима и реликвијама (λείψανα, reliquiae) светитеља разумеју се остаци од тела светитеља, као и они предмети, које су светитељи за живота употребљавали или су са њима у каквој год вези стојали, рецимо одело или мученичко оруђе, и т. д. Црква није увела поштовање реликвија позитивном наредбом, него је ово увео хришћански народ, а црква га је допустила. Она је то учинила да удовољи с једне стране човечјем осећају, који пoштује хероје хришћанства и у њиховим остацима, а с друге стране да побуди и одржи у срцима хришћана успомену на светитеље, на њихове врлине, и најпосле да се тим начином и спољашње изрази свест хришћанске заједнице и да се ова поучи. Светитељи су освећени као људи који су имали тело и дух. Тело које је у животу било у најтешњој вези са духом светитеља, не може бити равнодушно ономе који поштује тај дух. Исто тако поштујемо и предмете који су били у блиској вези са светитељима, што нас ови подсећају на њих и што човек осећа потребу, да успомену мртвих оживи оним, што је остало иза њих, и даље, што су предмети који су служили светитељима постали овом употребом тако рећи освећени.

Из ових разлога сматрано ј.е поштовање моштију и реликвија у православној цркви као акт пијетета, које је поштовање често било од користи онима, који врше овај акт. Најстарији пример поштовања моштију имамо код св. мученика Игњатија, еп. антиохијског и ученика апостолског, који је умро мученички у Риму (+104-116) растрган од дивљих животиња. Кости светитеља покупљене су са пијететом, донесене су у Антиохију и сачуване су у једном ковчегу као неоцењива драгоценост. Исто тако нам писмо смирнске цркве о мучеништву св. Поликарпа еп. смирнског (+165) сведочи о поштовању моштију. Смирнски хришћани сакупивши кости његове, чували су их са побожношћу јер су им биле драгоценије од злата и драгог камења, и славили су са великом свечаношћу њихов спомен тамо где су биле смештене. Колико је поштовање реликвија било опће у Ш. в., видимо из једног места код Јевсевија, где се прича, како су незнабошци за време Диоклецијанова гоњења бацали у море мошти светитеља, да им се неби поштовање указивало. Хришћани су гледали да под сваку цену набаве кости мученика и чували су их на достојним местима. Крв мученика хватали су у сунђере, марамице и чаше, па тако је било и са разним предметима, које су мученици за живота употребљавали, нарочито су скупљали хришћани оруђа мучења њихова, поштујући их и стављајући на њихове гробове.

Када су гоњења престала, подигнуте су изнад гробова мученика цркве и капеле, које су имале име ових мученика. Побожан обичај подизања цркава изнад гробова мученика постао је тако од важности, да када су се после гоњења градили храмови, нису смели бити пре освећени, док се не би налазиле мошти светитеља под престолом. Па и апостол Јован говори о душама мученика, које се налазе под небеским олтарем (Откр. 6, 9). Градови и села отимали су се за мошти светитеља, делили су их између себе и носили су их са великим свечаностима из једног места у друго.

Ускоро почеше Хришћани чинити ходочашћа св. гробовима, реликвијама и црквама св. Апостола и светитеља. Јевсевије наводећи речи Платонове, - да када неко умре славном смрћу, треба поштовати добар дух његов и место његово - примењује ово на оне, који су за Христа страдали као хероји врлине. Зато је у нас обичај похађати њихове гробове и поштовати њихову успомену. А св. Јован Златоусти каже: „Погдедај светину, која иде на гробове мученика, погледајте народе који гору од чежње за мученицима“. Златоусти је сам желео да оде у Рим гробовима св. Апостола Петра и Павла. Особито ово бива од IV. века, када се моштима светитеља приписивала корисна и чудновата моћ. Хришћани су се осећали срећнима, када су се могли дотаћи кивота мученика и доносили су гробовима мученика разне златне и сребрне поклоне. Вера и уздање у корисну помоћ светитеља и њихових реликвија била је неизмерна.

Према 7. кан. VII. вас сабора при освећењу цркве постављају се или узићују у часни иресто мошти светих мученика, а исто тако ушивају се у антиминсе када се ови освећују. Када епископи чувају свете мошти, употребљавају их за горе означену сврху према обредним прописима и према иропису споменутог канона.

Реликвије светитеља излажу се јавном поштовању, и то или цело тело или ноједини делови овог, које су признате од црквених власти. Свештеници и монаси код такових реликвија и цркава треба да поучавају народ, да се поштовање светих, било у сликама или  реликвијама, односи  на Бога, који је чудан у својим светима.

Па и српски народ високо цени и штује своје реликвије, о чему се можемо често уверити код реликвија светитеља хришћанских па и посебно српских у нашим манастирима и задужбинама. Недалеко од нас имамо у Хопову мошти Теодора Тирона, у Раваници мошти св. кнеза Лазара, у Јаску св. цара Уроша, у Шишатовцу Стевана Штиљановића, затим у Крушедолу остатке тела мајке Ангелине и деспота Јована, чији се делићи ушивају у антиминсе при освећењу ових за архидијецезу карловачку.

 (Текст преузет из књиге: „Православна литургика или наука о богослужењу православне источне цркве“, први опћи део, израдио презвитер др. Лазар Мирковић, професор у карловачкој богословији -19. октобар 1964.год., штампано издање од 1995. год., Београд, стр. 187-190.)

на врх странице

Светиње Старе цркве

-  мошти св. Првомученице Текле

-  мошти св. Јакова Персијанца

-  мошти св. Пантелејмона

-  мошти св. Макрине

-  мошти  младенца