                              Догађаји (архива) -Октобар 2006-
31. 10. 2006. год. 31. октобра, Светом Литургијом коју је служио свештеник Вања Јовановић уз саслужење ђакона Владислава Ковача, обиљежен је празник св. Петра Цетињског и св. апостола и јеванђелиста Луке. Литургији је пристуствовао велики број вјерника. Из Пролога св. Владике Николаја Св. Петар Цетињски митрополит Црногорски
Св. Лука апостол и јеванђелист
27. 10. 2006. год. Преподобна мати Параскева - св. Петка У храму св. Архангела Михаила и Гаврила свечано је обиљежен празник св. Петке. Светој Литургији, коју је служио свештеник Вања Јовановић са ђаконом Владиславом Ковачом, присуствовао је велики број вјерника. Житије преподобне мати Параскеве
Петка је од најранијег детињства била веома побожна. Живот јој је био испуњен радом и молитвом, а после смрти родитеља, живела је онако како су живели велики светитељи подвижници. Желела је да се поклони највећим светињама па је отишла у Цариград. Потом је пет година је живела при цркви Покрова Богородице у Ираклијском предграђу. Одатле је отишла у Палестину, како би се поклонила свим местима освећеним Спаситељевим животом и настанила се у Јорданској пустињи. Тамо је до дубоке старости живела подвизавајући се. Две године пред смрт, док је стајала на молитви, јавио јој се анђео и рекао да треба да се врати у свој родни град, где ће земљи предати тело, а душу ће Господ примити. Кад се вратила у Епиват, нико је није препознао, јер је отишла пре више деценија, а родбине није имала. Дани су јој пролазили у раду, посту и молитви. Тихо се угасила и нестала са лица земље. Била је сахрањена изван гробља јер је за суграђане била странкиња. Нико није знао ко је она. После много година, на том месту је сахрањен неки утопљеник, кад су копали гроб, радници су нашли потпуно сачувано тело, али нису томе придавали никакав значај. У току ноћи, један од радника, Георгије, имао је овакво сновиђење:Видео је царицу како седи на престолу, обасјана светлошћу. Један од светлих војника, који су је окруживали, узео је Георгија за руку и рекао му да су се огрешили о светитељку, а онда је царица сишла са престола, рекла му ко је она и наредила да изваде њене мошти и положе их на часном месту. Георгије је испричао укућанима сновиђење, па су сви пошли до гроба, а тамо су затекли много људи, јер је и једна жена, Јевтимија, имала исто такво сновиђење. Тако су мошти свете Петке положене у цркву и одмах су почела да се дешавају чудесна исцељења. Два века после смрти свете Петке, Цариградом и околином су владали крсташи, па бугарски цар Јован Асен 1238. године измоли од крсташа ове мошти и пренесе их у своју престоницу Трново. У време Косовске битке, и Трново је пало у турске руке, па су мошти свете Петке су пренете у Румунију, а кад је од Турака 1396.г. освојена и Румунија, царица Милица је измолила од Султана Бајазита да јој дозволи да мошти светитељке пренесе у Србију. Он је дозволио и мошти свете Петке су пренете у Београд на Калемегдан, код извора чудотворне воде, где је сазидана капела која и данас постоји. Тамо су мошти почивале све до 1521. г., а кад је Сулејман Други заузео Београд. Он је запленио мошти и однео их у свој двор у Цариграду. Тамо су почела да се дешавају чудеса, па су свету Петку славили не само хришћани него и муслимани. Године 1641. војвода Василије Лупул, господар Молдавије, је успео да добије мошти свете Петке и пренесе их у град Јаши, где и данас почивају. Колика је благодат од молитви, знају сви они који су се светој Петки молитвено обраћали, али и многи којима се сама јављала и у невољама помагала. (Преузето са сајта Српске Православне Цркве)
22. 10. 2006. год. Литургија на празник св. Стефана Слијепог 22. октобра 2006. године, на празник св. Стефана Српског (Слијепог), у храму св. Архангела, одслужена је Света архијерејска Литургија којом је началствовао Епископ моравички Антоније (Пантелић) уз саслужење свештеника Миломира Ковача, Вање Јовановића и ђакона Владислава Ковача и Душка Сандића. Послије Литургије, Епископ Антоније се обратио вијерном народу ријечима: У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре.
Ту љубав коју имамо према ближњима, св. Апостол Павле је у својој посланици Коринћанима овенчао као венцем љубави према Богу: „Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се (1.Кор.13,1.,4.)". Овим речима нас Апостол Павле саветује како да по тим правилима и нормама живимо. И заиста из љубави и жртве према Богу, скупили смо се данас у овом светом храму да по љубави Божијој принесемо бескрвну жртву, бескрвно давање и узнесемо трпезу Божију, оно што нам је Господ заповедио да чинимо у спомен Његов. Били смо данас учесници и сапричасници Тела и Крви Христове, тако се сјединивши са Господом, са Његовом вечном истином, вечном љубављу, вечном правдом. Нека Бог нама свима браћо и сестре, подари Божанске љубави и трпљења и праштања како би наследили Царство небеско, сада увек и у све векове векова амин!
(најава) 22. 10. 2006. год. У недељу, 22. октобра, на празник св. Стефана Српског (Слијепог), Свету Архијерејску Литургију служиће Његово Преосвештенство Епископ моравички Антоније (Пантелић), викар Његове Светости Патријарха Српског Павла и настојатељ Подворја Српске Православне Цркве у Москви.
14. 10. 2006. год. Светом Литургијом, обиљежен је Празник Покрова Пресвете Богородице, коме је и посвећен споредни храм Старе сарајевске цркве. Литургију је служио старјешина храма, свештеник Вања Јовановић уз прислужење ђакона Владислава Ковача. Богослужењу је присуствовао велики број вјерника са цијеле сарајевске општине. Из Пролога св. Владике Николаја
7. 10. 2006. год. Празник Свете Првомученице Текле:
Велики број вјерника је присуствовао Литургији и освећењу, а као и прошле године, и овај пут су ту били гости из Панчева који су прешли дуг пут у жељи да радосно прославе овај велики празник. Осим руке св. Текле, у храму се још чувају и мошти св. Јакова персијанца (које су недавно промироточиле), св. Пантелејмона, св. Макрине (сестре св. Василија Великог), као и мошти младенца. Молитвама св. Првомученице Текле, Господе Исусе Христе помени нас грешне и даруј нам снаге да и даље можемо са радошћу клицати: Свет, Свет, Свет си Господе над војскама, пуна је земља славе Твоје! Амин!    |
Рођен
1. априла 1749. год. у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој 12.
години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и
господарем Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је овај
славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена
племена, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и
у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском
Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком
другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост
монах, и ако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830.
год. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у манастиру Цетињском. Господ
га прослави на небесима и на земљи, као верног и трпељивог слугу Свога.
Родом
из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку филозофију, медецину и
живопис. У време делатности Господа Исуса на земљи св. Лука дође у
Јерусалим, где види Спаситеља лицем у лице, чује Његову спасоносну науку и
буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа св. Лука би увршћен
у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Клеопом видео
васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на
апостоле Лука се вратио у Антиохију, и тамо је постао сатрудник апостола
Павла, с којим је путовао и у Рим, обраћајући у веру Христову Јевреје и
незнабошце. Поздравља вас Лука љекар љубазни, пише Колошанима апостол Павле
(Кол. 4, 14). На молбу хришћана написао Јеванђеље, око 60. године. По
мученичкој смрти великог апостола Павла св. Лука је проповедао Јеванђеље по
Италији, Далмацији, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете
Богородице, — и то не једну него три, а тако исто и иконе св. апостола Петра
и Павла. Отуда се св. Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Под
старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку, где је
настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати, без обзира
на своју дубоку старост. Написао св. Лука Јеванђеље и Дела Апостолска, и
обоје посвети Теофилу кнезу Ахаје. Беше му 84 године, када га злобни
идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у
граду Тиви (Теби) Беотијској. Мошти чудотворне овога дивнога светитеља беху
пренесене у Цариград у време цара Констанција, сина Константиновог.
Од
увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу
рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога
према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете
Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како
у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који црква
данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете
Богородице над родом хришћанским. 1. октобра 911. год. у време цара Лава
Мудрога (или Философа) било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне
у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св.
Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се
Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да
том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва
блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и
девицама. Св. Андреј видећи то јављање показа руком Епифанију блаженом, и
упита га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав
свет?" Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!" Због тога се
установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално
покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров
њен молитвено иштемо у невољама.
