                              Догађаји (архива) -Децембар 2006-
19. 12. 2006. год. Св. Николај архиепископ мирликијски
Свештеник Вања Јовановић је у бесједи подсјетио на живот св. Николаја, наглашавајући колику духовну снагу представљају молитва и пост. Из Пролога св. Владике Николаја
17. 12. 2006. год.
Како божићни пост још траје, многи од присутних вјерника су се причестили. О празнику Дјетињци: Треће недеље пред Божић, очеви и мајке рано изјутра везују своју децу, а дјеца им се "дријеше". Пошто је то увијек недјеља по Светом Николају, то обично "Свети Никола тога јутра доноси дјеци поклоне". Ово узајамно "дријешење" (јер су двије недјеље уочи Божића Материце, а недеља уочи Божића Оци) заправо је узајамно чињење поклона љубави које ствара празничну атмосферу у хришћанским породичним круговима. Такву породичну атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши му се у Витлејемској пећини уз дарове смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног "везивања" и "дријешења" дјеце и родитеља је јасна: припремамо се за дочек најрадоснијег хришћанског празника - Божића. Дјетињци су, као и Очеви и Материце, искључиво српски народни празник који је настао у нашем народу. Материце су празник светих српских мајки, као што су Дјетињци дан свете српске дјеце, а Оци - дан српских светих отаца. Из Пролога св. Владике Николаја
15. 12. 2006. год. Вече поезије "Молитве и слава Теби"
На самом почетку вечери, пјесника и његово дјело представио је предсједник ЦУО ЦО Сарајево господин Милан Милидраг. Након што је ријечима хвале окарактерисао његов рад и захвалио му се што је одвојио времена да дође у Сарајево, господин Милидраг је остатак вечери препустио нашем госту, пјеснику Благоју.
Живим и ововременим језиком Благоје Баковић, са сваком изговореном пјесмом остављао је дубок утисак у слушаоцима који су то осјећање изражавали дугим пљеском. На неки начин, категорија времена као да није постојала то вече и вријеме проведено у Баковићевој поезији протекло је веома брзо. На крају вечери, предсједник господин Милидраг се још једном захвалио пјеснику Баковићу и све присутне позвао на дружење уз коктел и послужење. Вече поезије је снимала Радио Телевизија Републике Српске, тако да се надамо да ће у једној од наредних емисија на програму ове телевизије бити приказано ово пјесничко вече.
Молитва за мрава који се
(најава) 15. 12. 2006. год.
Ова збирка пјесама издата је 2005. год. у Новом Саду, а рецензију и предговор за књигу, урадио је Његово Високопреосвештенство митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије (Радовић). Позивамо све заинтересоване да својим присуством увеличају овај догађај. О аутору: Благоје Баковић је рођен 1957. год. у Бојиштима, код Бијелог Поља, у Црној Гори. Основну школу похађао је на Слијепчу Мосту и Равној Ријеци, гимназију у Бијелом Пољу а студије књижевности на Наставничком факултету у Никшићу и Филозофском факултету у Новом Саду. Објавио је следеће књиге: ЖЕЂ ПОД ВОДОМ, ШАПТАЧЕВА СМРТ, ПОСКОК, ЛЕТО, НИО, МАРОКАНСКЕ БАЈКЕ, САЧМА, КОПНО, ЖИВИМ ДАЛЕКО, КРЕВЕТАЦ ЗА ЦАРИЦУ, ЋУТИМ И ПЕВАМ, ЗИМСКИ КАПУТ, ВАТРА ЗА КОПИТИМА, ГРУДВА У СНЕГУ, ПОДНЕ у 3 издања, ГОРОВИЛО у 2 издања, ЧАРОБНИ ПАСТИР, СТО ПЕСАМА, ПРЕТВОРЕНА У ПОЉУБЦЕ. Добитник је књижевних награда и признања : «Блажо Шћепановић», «Залога», «Либертас», Кочићево перо», «Ристо Ратковић», «Искре културе», «Златна струна», «Чарнок», Октобарске награде ослобођења Врбаса и других. Пјесме су му превођене на седамнаест језика. Заступљен је у више антологија наше поезије на нашем и страним језицима. Осим поезије пише и есејистику. Живи у Врбасу.
11. 12. 2006. год.
08. 12. 2006. год. Вече старог документарног филма
Музеј Старе цркве је био препун знатижељних гостију, како домаћих тако и страних. Предвиђена мјеста нису могла задовољити све заинтересоване који су дошли на ову пројекцију, тако да је био и одређени број људи који су стајали. Пројекцију су пропратили и медији у БиХ. На почетку вечери, присутнима се обратио, његова екселенција амбасадор Србије у БиХ Грујица Спасовић, а након њега предсједник ЦУО ЦО Сарајево господин Милан Милидраг. Прије саме пројекције, управник Архива Југославенске Кинотеке господин Александар Саша Ердељановић говорио о филмовима који се требају приказати, њиховој историји, износећи низ интересантних података о сваком филму појединачно.
Након пројекције гости су са домаћинима уз коктел и послужење размјењивали утиске.
(најава) 10. 12. 2006. год.
Обавјештавамо све вјернике да ће на овај празник бити изнесене мошти на поклоњење, а свешетеник ће подијелити благослов, иконицу св. Јакова Персијанца са дјелићем вате, натопљене светим миром. "Диван је Бог у светима Својима, Бог Израиљев" (Пс. 67, 36)
04. 12. 2006. год.
Након Свете Литургије, дружење у заједници се наставља поред храма уз кафу и чај. Из Пролога св. Владике Николаја
(најава) 06. 12. 2006. год.
Музеј је отворен сваким радним даном (осим понедјељка) од 10:00 до 17:00 часова. Позивамо Вас да посјетите ову изложбу.
03. 12. 2006. год. Света Литургија (Божићни пост)
Као што то налаже црквена традиција, сви вјерници који су постили протеклу седмицу су се исповједили и причестили. Одржана проповјед темељила се на прочитаном Св. Јеванђељу. Проповиједано је о милосрђу, а посебно његовом значају у данашње вријеме. Такође је проповиједано о ономе што је и узрок ове Христове приче, а то је питање - ко је мој ближњи? Вјерници су, такође обавјештени да Црква у идућу недељу, 10.децембра, прославља св. Јакова Персијанца. Стара црква се удостојила да у њој почива дио моштију овог Божијег угодника, које већ годину и по дана мироточе. Идуће недеље Св. Мошти ће бити изнесене како би их вјерници могли цјеливати. О ПОСТУ И ПРИЧЕШЋИВАЊУ
У исто време, хришћани су свето држали и установу поста, знајући да је пост божанска установа, јер је још у Старом Завету Бог наредио пост као "наредбу вечну". У Новом Завету је сам Господ Исус Христос постио и рекао да ће Његови ученици постити. Постили су Апостоли и сви Свети... Пост су држали у одређено време ради потребе поста, а причешћивали се ради потребе причешћа стално, како за време поста тако и за време мрса; у посту се постило и причешћивало, у мрсу се мрсило и причешћивало, онако као што данас чине свештеници. Првобитно није било неке посебне припреме за Причешће, нити је пост сматран за једно од средстава за њега. За причешће се припремало целокупним животом, држањем свих Божјих заповести и чувањем од сваког греха.
Тако су поступали и свештеници и
верници у хришћанској Цркви за читаво време прогона, за првих 300 година,
док су у њу ступали само они који су из чврсте вере у Царство небесно били
спремни на све тешкоће да би га задобили. Морални живот хришћана тада је био
на великој висини. Но, када је дошла слобода, под царем Константином, 313.
године, Цркви су почели прилазити и они који у њој нису тражили и нашли
"благо скривено у пољу" и који нису били спремни да све даду да би купили то
поље... Стога се ниво моралног живота хришћана у многоме снижава. Светом
причешћу многи приступају и тада редовно, али без озбиљог старања да за Њега
буду што достојнији. Други, пак, почињу свој редован прилазак св. Чаши да
одлажу, са изговорм да желе да се што боље припреме. Али борбу за очишћење
своје душе нису водили стално, него повремено, само неколико дана пре
Причешћа.Но, и то им је падало тешко , па су све чешће одлагали припрему и
само причешћивање, док нису спали на то да се причешћују само четири пута
годишње или још ређе. Но од свих средстава чишћења душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: "Јеси ли постио?" и , кад чују потврдан одговор, рећи ће: "Приступи! " Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то - да ли овај зна чему приступа и зашто, и то - зна ли Символ вере и основне молитве, и да су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да можда нису блудници; а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи никакве амајлије, или да можда не врши побачај... А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање св. Писма и богомислије онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Против оваквог механичког приступа св. Причешћу, у православном свету свештеници - пастири интезивно настоје на томе да се верни што чешће , по могућству на свакој Литургији причешћују, спремајући се за то сталним бдењем над својом душом. Познајући добро духовно стање сваког појединачног члана своје пастве, једнима саветују да се причешћују више пута у току поста, другима да то чине и у време мрса, при чему некима да посте два - три дана некима седам дана, а некима да се причешћују стално и без поста... Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања св. Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију, и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се сачувати сваке крајности и једностраности. Патријарх српски Г. Павле (Преузето са сајта Српске Православне Цркве)
(најава) 08. 12. 2006. год. Вече старог документарног филма Црквена Општина
Сарајево и Амбасада Републике Србије у сарадњи са Југославенском кинотеком,
организују "вече
старог
   |
Свети Николај
Чудотворац, архиепископ мирликијски. Овај славни светитељ, слављен и
данас по целоме свету, би јединац син у својих знаменитих и богатих
родитеља, Теофана и Ноне, житеља града Патаре, у Ликији. Као јединца сина,
дарованог им од Бога, они опет посветише Богу, и тиме дадоше га Богу као
уздарје. Духовном животу научи се свети Николај код свог стрица Николаја,
епископа патарског, и замонаши се у манастиру Нови Сион, основаном тим истим
стрицем његовим. По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање
сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се
прочуо својим милосрђем, мада он брижљиво скриваше своја милосрдна дела
испуњујући реч Господњу: "Да не зна левица твоја што чини десница твоја"
(Мт 6, 3). Када се предаде самоћи и безмолвију, смишљајући да тако до
смрти проживи, дође му глас свише: "Николаје, пођи на подвиг у народ, ако
желиш бити од Мене увенчан". Одмах потом чудесним Промислом Божјим би
изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Милостив, мудар, неустрашив,
свети Николај био је прави пастир добри стаду своме. У време гоњења хришћана
под Диоклецијаном и Максимијаном бачен у тамницу, но и у тамници поучаваше
људе закону Божјем. Присуствовао Првом васељенском сабору у Никеји, и, из
велике ревности према истини, ударио руком јеретика Арија. Због тога дела би
уклоњен са Сабора и од архијерејске службе све док се неколицини првих
архијереја на Сабору не јави сам Господ Христос и Пресвета Богородица и не
објавише Своје благоволење према Николају. Заштитник истине Божје овај дивни
светитељ био је вазда и одважан заштитник правде међу људима. У два маха
спасао је по три човека од незаслужене смртне казне. Милостив, истинит,
правдољубив, он је ходио међу људима као ангел Божји. Још за живота његова
људи су га сматрали светитељем и призивали га у помоћ у мукама и бедама; и
он се јављао, у сну и на јави, онима који су га призивали, подједнако лако и
брзо наблизу и надалеко, и помагао. Од његовог лица сијала је светлост као
од лица Мојсијева, и он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и
добру вољу међу људе. У старости поболе мало и упокоји се у Господу,
многотрудан и многоплодан, да се вечно весели у Царству небеском продужујући
да чудесима на земљи помаже вернима и прославља Бога свога. Упокојио се 6.
децембра 343. године (в. 9. мај). 
Света
великомученица Варвара. Отац ове славне следбенице Христове, која се од
раних лета уневести Христу, по имену Диоскор, беше знаменит положајем и
богатством у граду Илиопољу Мисирском, а у вери незнабожац. Своју ћерку
јединицу, мудру умом и красну ликом, затвори Диоскор у кулу високу, окружи
је свим угодностима, даде јој слушкиње на службу, постави идоле за клањање,
сазида јој купатило с два прозора. Посматрајући кроз прозор куле земљу доле
и звездано небо горе, Варвари се отвори ум благодаћу Божјом, те познаде
јединог истинитог Бога Творца, иако немаде никога од људи за учитеља у томе.
А када се њен отац једном удаљи из града, она изиђе из куле и, по Божјем
Промислу, срете се с неким хришћанкама, које јој јавише истину вере Христове.
Срце се Варварино распламти љубављу према Христу Господу. Она нареди, те се
просече и трећи прозор на купатилу, да три прозора буду символом Свете
Тројице; на једној стени у купатилу прстом нацрта крст и крст се удуби у
камен као гвожђем урезан; из њене стопе на поду купатила прокључа извор воде,
која доцније многима причини исцељење од болести. Узнав Диоскор веру своје
ћерке, изби је сурово, истера из куле и појури за њом да је убије. Стена се
једна раступи и сакри Варвару од суровог оца. Када се поново јави, отац је
одведе началнику Мартијану, коме предаде ћерку на мучење. Невину Варвару
разденуше и шибаху, док јој цело тело не би покривено крвљу и ранама. У
тамници јави јој се сам Господ с ангелима и исцели је. Видевши то, нека жена
Јулијанија, и сама пожели мучеништва. И беху обе страшно мучене и с поругом
по граду вођене. Одсекоше им груди женске, и крв многа из њих истече. Најзад
их изведоше на губилиште, где сам отац закла ћерку своју, а војници
Јулијанију. Тога истог дана удари гром у кућу Диоскорову и уби и њега и
Мартијана. Пострада света Варвара 306. године. Мошти јој се чудотворне
налазе у Кијеву. Прослављена у Царству Христовоме, она се много пута јављала
до дана данашњега, понекад сама, понекад у пратњи Пресвете Богородице.
Свети
Јован Дамаскин. Најпре први министар калифа Абдалмелеха, а потом монах у
манастиру Светог Саве Освећеног. Због ватреног заступања иконопоштовања у
време иконоборног цара Лава Исаврјанина, оклеветан би Јован од овога цара
код калифа, који му одсече десну руку. Он припаде на молитву пред иконом
Пресвете Богородице, и рука му се састави и зарасте чудесно. Видећи то чудо,
калиф се раскаја, но Јован не хте више остати код њега као великаш, него се
повуче у манастир, где беше од почетка узор монасима у смерности,
послушности и свима прописаним подвизима монашким. Испевао посмртне песме,
саставио Октоих, Ирмологију, Месецослов, Канон пасхални, и написао
многа богословска дела, с надахнућем и дубином. Велики као монах, и као
песник, и као богослов, и као војник истине Христове, Дамаскин се рачуна у
велике Оце Цркве. Упокојио се мирно око 776. године у стотину четвртој
години свога живота. 
У
петак 15. децембра у 19.00 часова, у просторијама Музеја Старе цркве у
Сарајеву, публици ће се представити пјесник Благоје Баковић са својом
збирком пјесама "Молитве и слава Теби".
У
недељу, 10. децембра у храму светих архангела Гаврила и Михаила, служеће се
Света Литургија у спомен празнику
Ваведење
Пресвете Богородице. Када се Пресветој Деви Марији
навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и
Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем
обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на
богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници
Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа
невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама,
па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком.
Беше Дева украшена царским благољепним одећама и украсима, како и приличи
кћери царевој, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и
пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи
дигоше Деву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете
првосвештеник Захарија, отац св. Јована Претече, и узевши је за руку уведе
је не само у храм него у Святая святыхъ у Светињу над Светињама, у коју нико
никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Св. Теофилакт
Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет” када је Деву
уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај
поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону,
примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дева оста при
храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи
посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху
Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше
никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше
противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата
св. Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у
девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер
у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја
живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и
њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и
девственика.
Шта
за духовни живот хришћанина значи св. Причешће јасно је из те речи самога
Господа: "Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Ко једе од овога Хлеба
живеће вечно... Ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове,
живота нећете имати у себи. Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот
вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и
Крв моја право пиће." Из потпуне вере у ове речи Господње, први су
хришћани журили св. Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из
осећања да без Њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не
дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире.
Одлазили су свагда недељом и празником на св. Литургију и на ђаконов позив -
"са страхом Божјим и вером приступите!" сви су у реду, прилазили и
причешћивали се. Они су притом потпуно осећали да приступају најдубљој тајни
наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветном и
Пречистом Богу, у св. Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе.
Звали су се "свети" и заиста су били свети; чували су се од сваког греха,
јер су знали да "ко чини грех, роб је греху", да грех окреће човека
на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за св.
Причешће. Онај ко би ипак пао у грех, одмах се дизао, исповешћу чистио душу
од њега да не би у нечистоти примио св. Причешће: "Јер, који недостојно
једе и пије ( Хлеб и Чашу Господњу ) суд себи једе и пије, не разликујући
Тела и Крви Господње." 
